Vaskršnja čestitka patrijarha Irineja

Hristos voskrese!
Smrt odnese!
Večni život donese!

Pozdravljajući Vas, braćo i sestre, ovim pozdravom večne radosti, u njegovoj svetlosti i besmrtnom značenju, mi, vaši episkopi, svedočimo pred vama i pred svim ljudima veliku i svetu istinu naše hrišćanske vere i naše Pravoslavne Crkve. Obasjani svetlošću Hristovog vaskrsenja, saznajemo, naime, da na zemlji postoje samo dve vrste ljudi, dve vrste vernikâ: oni koji veruju u život večni, koji njime i za njega žive; i poklonici smrti i ništavila. Svako od nas, svakoga dana, svakoga trenutka našeg zemnog života, treba da se upita: u koju vrstu od ove dve spadam, kojoj vrsti ljudi pripadam? Pripadam li onima koji su poznali da su večna i besmrtna bića; ili onima koji veruju da smrt i ništavilo čine njihov početak i kraj, proždirući konačno sva bića i sve tvari? Jesam li u spasonosnoj zajednici sa onima koji već ovde na zemlji žive večnim životom i za večni život; ili sam u žalosnom društvu onih kojima gospodari smrt? Zato se, uostalom, takvi grčevito i drže samo za prolazni život, klanjajući se – javno ili tajno – smrti i prolaznosti…

Mi hrišćani po tome i jesmo hrišćani, što verujemo u život kao vrhovnu vrednost i smisao ljudskog naznačenja i što se klanjamo neprolaznom životu i večnoj svetlosti. Drugim rečima, mi verujemo u Hrista Gospoda, Koji je pobedio smrt. Samim tim, verujemo i u opšte vaskrsenje svih ljudi i u večni život svih stvorenja.

Evo, ponovo nas obasjava večna svetlost iz Hristovog živonosnog Groba. Zato, radujmo se, braćo i sestre, što smo stvoreni i što postojimo – ne za smrt i ništavilo, već za večni život i neprolaznost! Radujmo se, jer je Vaskrsli Hristos pobedio greh, smrt i svaku čovekoubilačku demonsku silu! Radujmo se, jer je razagnao mrak smrti iz ljudskog bića i tamu neznanja iz ljudskog uma i sa čovekovih očiju! Radujmo se što, blagodareći Vaskrsenju Njegovom, u dubinama bića i tvari više ne caruju mrak i smrt, nego neprolazna svetlost i večni život! Radujmo se i veselimo što istorija sveta i roda ljudskog više nije bespovratno umiranje i iščezavanje, već stvarnost zakvašena kvascem večnog života!

Možda više nego ikad u istoriji, danas je kod ljudi pokolebana vera i nada u neprolazni smisao ljudskog života. Verujući u Vaskrsenje Hristovo, u opšte vaskrsenje mrtvih i u život večni, mi zapravo verujemo u neuništivost vere i ljudske nade, u nepobedivost smisla života. Verom postajemo sigurni da, ipak, „nad svom ovom grdnom mješavinom, opet umna sila toržestvuje“ (Njegoš). Verujući u Vaskrsenje Hristovo, i ispovedajući Vaskrsloga Hrista kao Gospoda i Spasitelja, mi verujemo u neprekidno vaskrsavanje i obnavljanje neuništivog ljudskog dostojanstva.

Danas su ljudski moral, stid i dobrota uniženi i zgaženi upravo zato što je ljudska svest oprhvana smrću i besmislom. Verujući u Vaskrsloga Hrista – u Njega kao Put, Istinu i Život, mi verujemo u obnavljanje i vaskrsavanje ljudskog morala, stida i dobrote. U naše dane se ljuljaju temelji ljudske kulture i pomračuju ciljevi ljudskog delanja i stvaralaštva. Samo oni koji veruju u Hrista i srcem vide Vaskrsenje Njegovo, opšte vaskrsenje mrtvih, i večni smisao svih stvorenja; prepoznaju neuništivo korenje čovekovog delanja i nepresušne izvore ljudskog stvaralaštva i kulture.

Danas, samoživost, duhovna čamotinja, vlastoljublje i praznoslovlje prete da unište cvet nesebične ljubavi ugrađene u ljudsku prirodu, na čijem plamenu se greju sva bića i sva stvorenja; prete da ubiju radost života, rađanu iz slobode, uzajamnosti i delatne samožrtvenosti. Samo Vaskrsli Hristos, Koji se uselio u nas i došao među nas – da služi, a ne da vlada; da se daruje i žrtvuje, a ne da žrtvuje sebi druge – obnavlja u nama oganj nesebične ljubavi, bratske uzajamnosti, služenja i samožrtvenosti. Samo vera u besmrtnost, zasijala iz Hristovog Groba, spaljuje svojim ognjem samoživost i samoljublje kao lažno načelo i pogrešan način življenja. Jedino nam ona otkriva večnu istinu da je u samožrtvenoj ljubavi prema Bogu i bližnjima, prema svima stvorenjima, izlaz iz svih ljudskih obmana i laži, oslobođenje od lažnog življenja i telesnog mudrovanja, spas od svih tmina i bezizlaza!

Sebičnost i nepoštenje i danas – kao i juče, kao i sutra – uništavaju svako pravo zajedništvo, zajedničko dobro i imovinu. Nepoverenje i gramzivost, vlastoljublje, nasilje, i otimanje tuđeg, ugrožavaju ličnost i njenu bogodanu slobodu. Ta sebičnost, gramzivost i nasilje utoliko su veći ukoliko čovek nije progledao da sagleda svoje večno dostojanstvo, niti je otvorio oči za večna prostranstva i vidike svoga bića – ukoliko je vezaniji za zemaljska i prolazna blaga. Samo duše obasjane svetlošću Vaskrsenja Hristovog, obnovljene nadom u opšte vaskrsenje mrtvih i prekaljene verom u dobra koja moljac ne nagriza i rđa ne kvari, oslobađaju se sebičnosti, osećanja biološke ugroženosti, straha, gramzivosti, otimanja od drugih, i nasilja nad njima. Očarani večnošću, bogatstvom i preizobiljem večnoga života, sinovi i kćeri svete Crkve nalaze pravu meru svega, i ravnotežu između prolaznog i neprolaznog; između onoga čemu treba služiti i za šta se vredi žrtvovati, i onoga što je nedostojno čoveka i čovekovog dostojanstva, življenja i delanja. Njima postaje jasna velika Hristova istina o životu: „Kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet, a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju?“ (Mk 8,36–37).

Zaista, Vaskrsenjem Hristovim, kao i verom u opšte vaskrsenje mrtvih i u život večni, učimo se da osvajamo – ali ne da osvajamo prolazna i ograničena zemaljska prostranstva, nego večni i beskonačni prostor božanske ljubavi i dobrote. Vaskrslim Hristom – izgubljeni zadobijaju nadu da će se naći; bolesni da će ozdraviti; bezutešni da će se utešiti; umirući da će vaskrsnuti; majke ostale bez dece da će svoje naručje ponovo ispuniti i večno se zagrliti sa svojom decom!

U ovo naše vreme, odnosi među narodima i među pojedincima ugroženi su sebičnošću, međusobnim prezirom, nasiljem i mržnjom. Strašni i apokaliptični zemljotres u Japanu, i njemu slična prirodna znamenja našeg vremena u svetu, podsećaju nas na ljudsku nemoć, na smrtnost i ništavilo ljudskih dela. Očevidno, duhovni i moralni poremećaji u ljudskom društvu, kao odvajkada, praćeni su i sada prirodnim poremećajima, poput cunamija. Nisu li to novi podsetnici svemu čovečanstvu da zaista postoji uzajamnost među duhovno-moralnim stanjem i prirodnim fenomenima? Zbivanja u prirodi nas podsećaju da od našeg ljudskog načina življenja i ponašanja zavisi prirodni poredak stvari. Podsećaju nas da je čovek odgovoran ne samo za sebe i svoj narod, nego i za sve ljude i sve narode, kao i za sveukupnu Božju tvorevinu.

Upravo na tu odgovornost ukazuje nam svetlost Hristovog Vaskrsenja, koja obasjava sve i sva, otkrivajući smisao svih događanja u vremenu i života u večnosti. Vaskrsli Hristos, Koji je Svojim raširenim rukama na Krstu sve i sva zanavek zagrlio i sve obasjao svetlošću Svoga Vaskrsenja, poziva Svojom bogočovečanskom ljubavlju sve ljude i narode na samožrtvenu ljubav, na uzajamno mirenje i bratsko praštanje. Njegov poziv svima na večni život, na praštanje svima za sve, Njegovo opraštanje svima sa Krsta i davanje večnog smisla svemu postojećem, svim zbivanjima i čitavoj istoriji, greje nam i vaskrsava dušu, obnavlja srce i ispunjuje život mirom i radošću. Vaskrsenje Hristovo vraća sveukupnoj tvorevini njen bogodani poredak i smisao. Vraća Boga ljudima i ljude Bogu. Vraća ljude jedne drugima, i daruje im pravi način postojanja i večni smisao življenja.

Zato, oprostivši sve jedni drugima Vaskrsenjem Hristovim, i zagrlivši se večnim zagrljajem, zapevajmo jednim srcem i jednim ustima, i naučimo sve ljude i sve narode da pevaju pesmu večne ljubavi i života:

Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt porazivši, i onima koji su u grobovima život darovavši.
Pojmo, o pojmo i mi, i svi ljudi, ovu večnu pesmu, i sveradosno se pozdravljajmo, sada i svagda i vavek:
Hristos vaskrse! Vaistinu vaskrse!

( Patrijarh Irinej)