Kad je brat Bruno jedne noći molio, ometalo ga je kreketanje žabe. Svi njegovi napori da se ne obazire na taj zvuk bili su uzaludni, tako da se na kraju sa svog prozora nagnuo i viknuo: ''Tišina! Ja molim.''.
Budući da je brat Bruno bio svet čovjek, njegovo je zapovijed bila odmah ispunjena. Svako je živo biće zašutjelo da bi tako stvorilo šutnju koja pomaže molitvi.
Sad je pak drugi glas dopirao do njega i ometao mu molitvu. Bio je to unutarnji glas koji mu reče: ''Možda se Bogu sviđa kreketanje one žabe isto toliko koliko i pjevanje tvojih psalama.'' ''Što se to može Božjim ušima sviđati u kreketanju jedne žabe?'' - bio je njegov odgovor. Ipak, glas se nije predao: ''Što misliš, zašto je Bog izumio zvuk?'' Bruno je odlučio pronaći odgovor na to pitanje. Naslonio se na prozor i zapovjedio: ''Pjevaj!'' Odmjerno kreketanje žabe ispunilo je zrak uz komičnu pratnju svih žaba u blizini.
Kako je Bruno slušao te zvukove, više mu nisu smetali, jer je otkrio da oni obogaćuju šutnju noći ako im se ne odupire. S tim otkrićem Brunovo je srce postalo skladno sa svemirom, i po prvi put u svom životu razumio je smisao molitve.
(Anthony de Mello)
.
Nema komentara:
Objavi komentar